Danas sam nekoliko ljudi definitivno izbacila iz svog života. Sahranila sam ih. Sad još preostaje da odem u crkvu i zapalim četiri sveće za večni mir njihovim dušama. Umrli su- za mene. Trebalo je još ranije to da uradim, ali sam čekala da se pojavi jedan čovek i donese otkrovenje, a možda i oni sa njim. Nisu došli. Nisu smeli. To je sad završeno.

Zanimljivo je to što su uvek sve radili za moje dobro. Solili mi pamet za moje dobro, ogovarali me za moje dobro, poturali mi nogu za moje dobro, zamrzeli me za moje dobro. Sve u svemu, dobročinitelji. A ja sam polagala ispite za njih, pomagala kad nekome od njih negde   zapne, radila na svoju štetu a na njihovu korist i mrzela one koji mrze njih.

A oni? Oni su rekli da sam „uskurčena“, prepotentna, zla, tj da „zlo pričam“, naravno o ljudima koje su oni mrzeli, pa naprasno postali jako bliski sa istim. Zasmetao im je moj brat, moj odnos sa njim, Moja Ljubav, moj posao, moja mama (kad je došla kod nas na jedan dan), moja prva  plaćena „tezga“ i sve što je vezano za mene. Kad sam dala uslov za četvrtu godinu, „digla sam nos“. Tako su protumačili moju sreću. A ja, kreten, dozvolila sam da me to pogodi, pa sam morala da otplačem jednu turu, što me, inače nervira i što ne praktikujem.

Najsmešnije od svega jeste to što mi niko ništa nije rekao u lice. Sve sam čula od nekog drugog za koga sumnjam da mi je to rekao zato što sam mu draga. Ispričao mi je to da se osveti, jer su i njega „iskrkali“. Pokojnici su znali da se ne bojim sukoba sa brojnijom neprijateljskom stranom, da ne kažem većinom, da sam prgava. To  što nisu smeli da mi se obrate samo povećava moje samopouzdanje. Većina - to je njihov omiljeni izraz. Smatraju da je većina uvek u pravu. Nisu shvatili da misle samo jednom glavom, a to je glava njihovog idejnog vođe.

Drugi razlog  koji ih je sprečio da se otvoreno sukobe sa mnom su aranžiranje, dirigovanje ili neki drugi ispit za koji ih treba spremati, ili polagati umesto njih. Prodane duše, novopečeni intelektualci.

Ne može da škodi: sa prijateljima ne treba živeti.

Ne može da škodi ni ovo: ko je prestao da ti bude prijatelj, nikada ti to nije ni bio. (Ne znam ko je ovo rekao).

 Lažov predstavlja osobu koja svesno ne govori istinu, tj laže. Mnogo ljudi, uključujući i moju mamu, ne vole lažove, posmatraju ih kao osobe bez karaktera, po principu: „Ko laže, taj i krade, a ko krade ide u zatvor, a takvih ljudi se treba kloniti“. Svi znamo da postoje  bolesnici lažovi i oni koji lažu samo da bi „začinili“ priču koju pripovedaju, potpuno zdravi i pri čistoj svesti. Ako laganje uzme maha, ovi drugi dobijaju titulu deklarisanog lažova. U principu, niko ih ne voli. Osim mene.

     Do sada se ispostavilo da se veoma dobro slažem sa lažovima. Zašto? Zato što svaki put kad mi nešto pričaju, pravim se da verujem u apsolutno sve što mi „serviraju“, a u stvari ne verujem im ni jednu jedinu reč. Naravno, samim tim i ja sam promovisana u lažova, ali „s kim si, takav si“. Ako se kasnije ispostavi da nešto nisu slagali, još bolje. Tada pomislim da me možda izdvajaju od drugih ljudi time što su mi rekli istinu. Onda se osećam jako dobro, a i ego mi je nahranjen. Poznajem nekoliko „zdravih“ lažova i sa svakim od njih sam u jako dobrim odnosima. U početku, kada bih tek shvatila s kim se družim, bila bih razočarana, njihovo laganje bih doživljavala kao ličnu uvredu, mislila bih da ti ljudi imaju nešto protiv mene, sve dok ne uporedim beleške sa drugim osobama koje se druže sa „mojim“ lažovima. Najčešće bih čula rečenicu: „Ma taj laže koliko je težak“, ili: „On bi mogao napisati roman od svojih laži“. Ne bi me utešile takve izjave. Tada bih krivila samu sebe što sam glupa, naivna, ne umem da procenim ljude, svakome verujem, itd. Prestala sam da se nerviram zbog laganja, tako što sam sve što bi mi neko rekao primala sa rezervom. Onda je došlo do neočekivanog rezultata: daklarisani lažovi lažu i tu nema šta da se priča, ali koliko lažu ostali?! Ostala sam bez teksta...

     Sad sam se našla u procepu između pravih lažova i onih koji glume da su iskreni. Baš umem da izaberem s kim ću da se družim. Odlučila sam da odaberem lažove; oni bar „iskreno“ lažu. Lažu, brate, i od njih ne očekuješ ništa drugo. Kad malo promaše, pa kažu istinu, onda još bolje!

     A kakva je situacija sa onim drugim, iskrenim ljudima? Sve što mi saopšte, primala sam kao apsolutnu istinu (osim u slučaju kad bih znala da je drugačije), pa kad bih saznala da su me slagali, nisam mogla reći da sam se usrećila, odnosno, da su me usrećili. U stvari, istina je sledeća: lažemo svi, bez izuzetka, slučajno ili namerno. Ne postoji osoba koja nije nekoga nešto slagala, pa se tako i ja ubrajam u ovu drugu grupu: naizgled iskrena, a „lažem kao Staljin“.

     Ne može da škodi: kada lažov nešto priča, pola od toga treba „baciti u vodu“. Ona druga polovina malčice liči na istinu. Ista stvar je i sa ovim tekstom.