Kad sam pročitala ono što sam juče napisala, primetila sam da su mi sve rečenice bile u prvom licu množine. Mi smo ovo, nama je bilo lepo ili ružno, voleli smo ili nismo voleli, itd. Ali stvarno, kad se vratim u te dane, shvatim da smo zaista predstavljali jednu kompaktnu celinu. Međusobno smo se svi družili, bili smo maksimalno složni i jako dobro smo funkcionisali. Bar se meni tako činilo. 

  Udaljavam se od teme. E sad, kako sam ja prolazila kroz pripreme za matursko veče? Kao i svi, bila sam jako uzbuđena i nestrpljiva da to famozno veče konačno nastupi. Imala sam u glavi sliku sebe kako ću izgledati: duga marinsko - plava satenska haljina, odgovarajući nakit, home - made šminka (po principu "Goca se sama mazala"), podignuta kosa, lepe cipele. Kako smo tih godina bili u pomalo nezavidnoj finansiskoj situaciji (čitaj - u buli), rešila sam da roditelje poštedim troškova kupovine haljine, pa sam kupila saten i otišla kod šnajderke da mi sašije haljinu kakvu sam želela (i sanjala nekoliko godina). Friziranje sam zakazala kod strine, koja je moj frizer otkad znam za sebe. Sve u svemu, savršen plan. Finalni proizvod je trebalo da bude skoro savršen. Ispostavilo se da sam malo više laskala samoj sebi. Haljina je bila amaterski sašivena, pa je izgledalo kao da sam obukla tuđu, još plus, te godine sam se kvalitetno ugojila, pa su moje barokne obline zahvaljujući satenu, još više došle do izražaja. U prevodu, buckić - slaninickić. A frizura? Najblaže rečeno, ispala sam kao tetka koja je krenula na svadbu, ispraćaj u vojsku i sl. Šminka je bila ok, ali na slikama se uopšte ne primećuje da sam išta stavila na lice.Dobro, malo se nazire. U to vreme nisam razlikovala šta je dnevna šminka, a šta noćna, a pošto sam u toj veštini bila početnik; recimo da sam smatrala da je bolje staviti manje šminke, nego se zeznuti.Nakit je bio od bižuterije, pa mi je u toku večeri ostavljao tamne tragove po koži. Jedino su cipele obavile zadatak. Bile su neverovatno udobne i za divno čudo, nisam dobila ni jedan žulj. Inače, ne postoji obuća koja mi nije iskasapila noge, što mi predstavlja veliki problem kad je leto, pa zbog toga mrzim ovo godišnje doba. 

     Što se tiče samog provoda, u početku je bilo fino. Ni sami nismo znali šta nas je snašlo, po malo smo tužni što se rastajemo, posle četiri godine druženja. Muzika pristojna, pesme podnošljive. Došlo je četiri profesora, a nisu došli ni direktor, ni razredni.Da budem iskrena, nisu nikome nedostajali. Ostatak večeri je za mene bio bez veze. Kada se dobar deo društva napio, posebno devojke (što mi se gadi), počela su besmislena plakanja i patetične izjave od kojih mi se i dan - danas povraća. Dalje, došli su neki likovi, da ne kažem likuše, koje su počele da traže pesme, kao da je njihovo matursko veče, a ne naše. Šta ću, kad sam posesivni, sebični mrgud. Posebno mi je smetala devojka jednog druga, koja je ljubomorno gledala sve nas. Nisam sigurna da li je nju iko pozvao. Moj pogled se gubio u pravcu najboljeg druga u kog sam bila propisno zaljubljena. Čim kažem 'najbolji drug', onda znači da sam bila nesrećno zaljubljena/zatelebana / zaćorena, itd.Najveći deo vremena proveo je u društvu bivše razredne, očekujući ludu i nezaboravnu noć u duetu. Na njegovu žalost, do kamernog sastava nije došlo. Samim tim, počela sam sve više da se smaram, a tome su doprinele i pesme koje su tražili naši tezgaroši. Muzika koju oni slušaju u nekom muzičkom žargonu se naziva "ciganija" i predstavlja ekvivalent džezu: puna je improvizacije, tehnički zahtevna i nije za svakoga; s tim što za osnovu ima narodnu muziku sa našeg podneblja, sa romskim primesama, jer ovu vrstu muzike mahom izvode Romi. Prvenstveno, nije za mene. Nešto kasnije, počela sam da pevam pesmu "Mito, bekrijo". Sve bi bilo u redu da se nije ukazala jedna pijana (sada već bivša) drugarica (jedna iz ekipe sa kojom sam stanovala zadnje četiri godine) i počela da peva sa mnom. To je bio pravi crnjak. Meni samoj je bilo poteško da držim intonaciju, a tek sa njom pijanom na mom ramenu, koja se skoro otima za mikrofon i nenormalno falšira. Uh! Jedva sam čekala da se pesma završi.

Posle fajronta, otišli smo na obalu reke koja protče kroz moj grad (u daljem tekstu Zavičaj), ali tek tada su nastupili problemi. Policajci su zaustavili daruga koji je vozio baš mene i još troje ljudi, oduzeli mu vozačku dozvolu, pa smo morali da se snalazimo za prevoz. Pole sat vremena provedenog na obali, smorila sam se i otišla kući. Tad sam se iznenadila, jer sam očekivala tatu kako me čeka budan i pita:"Koliko je sati?" Nije me sačekao, svi su spavali dubokim snom pravednika. Kada smo kasnije uporedili beleške, skoro svima je bilo lepše  na žurci u školi. Valjda će sledeće godine, kad bude petogodišnjica mature, biti bolje. Naravno, ako se organizujemo...