- Nastavnice, N. ne peva!
- N, pevaj!
- Nastavnice, N-u smeta što ne taktiram!
- N, moraš taktirati, svi taktiraju.
Pevamo ponovo, N. ovog puta taktira.
- Nastavnice, N. trese glavom!
Sad već šizim:
-J, zašto ti smeta to što N. trese glavom?
J. nema odgovor.
- Nastavnice. N. sad pogrešno taktira!
Počinju da reaguju ostali učenici:
- Ama šta ti je, smiri se već jednom!
Stišavam graju koja je nastala i ponovo pitam J-a (sad već nestrpljivo):
- Dobro, J, zašto ti sad pogrešno taktiranje smeta?
- Dekoncentriše me.
Ovo već ima smisla, pa sad pokazujem N-u kako treba da taktira, kao da on to ne zna.
-Nastavnice, N. ne peva stalno, nego se povremeno uključi!
Sad nastaje opšti haos. Pričam, ali me niko ne čuje, pa počinjem da se derem i uspevam nekako da smirim ostale.
- J, nemoj se stalno žaliti, šta ti je, bre?
Što sam više opominjala J-a, on se više žalio i izazivao sve veću nervozu i negodovanje ostalih učenika i sve veću nervozu i glavobolju kod mene. N. se zlobno smeška, pa sam se ustremila na njega:
- N, hajde sad da pevaš sam.
N. otpeva dva takta i kaže:
- Ne valja, mogu li iz početka?
- Ne može, nastavi tamo gde si stao! predajem ti dve godine i nikad nisam čula da si nešto odradio u kontinuitetu od početka do kraja. Sad te ne puštam dok ne otpevaš celu vežbu.
N. jedva nekako uspeva da završi vežbu, a na licu mu se vidi olakšanje, ali nastavljam agoniju:
- Hajde, još jednom.
Posle toga je bilo još jednom, pa još jednom, pa još jednom. Završavam čas, učenici odlaze sa osmehom, a ja sa glavoboljom.
Objašnjenje: J. i N. su braća. Jako su muzikalni i pametni, ali su ponekad (uglavnom) nemogući. Mnogo su mi dragi, ali ako sede zajedno, nastaje lom. Istog momenta počinju da se svađaju, raspravljaju, tuku, a tada je nemoguće održati čas.Danas sam pričala sa njihovom mamom i rekla mi je da je otkrila glavni razlog J-ovog neprekidnog tužakanja:
- Pa i N. mene stalno tužaka tebi čim dođe kući...
Ne može da škodi: najbliži srodnici ne treba da idu u isto odeljenje, a toga se treba strogo držati ako idu u muzičku školu.
