Sto puta sam rekla da ću, čim završim sa pevanjem u akademskom horu, staviti tačku na svoju „horsku karijeru“. Zašto? Zato što sam naučila, bolje, izdresirana sam da u horu dajem svoj maksimum na svakom polju. Ko jedini cepa svoje grlo dok ostali drže prst u nosu? Goca, ko bi drugi! Ko će dobrovoljno da bude kafe-kuvarica i slično pomoćno osoblje u svakoj mogućoj prilici? Opet Goca! Ko će da vodi druge horove kroz Zavičaj za vreme „Festivala horova“? Za promenu, Goca. Ko je kasno naučio da mi za sve ovo niko neće reći „Hvala“? Ne treba ni da imenujem budalu. Biću iskrena, pa ću priznati da sam očekivala poseban vid zahvalnosti za sve što sam uradila u tom horu (osim pevanja). Naravno, „zahvalnost“ je izostala, zbog čega i dan – danas zahvaljujem višim silama. Problem je u tome što sam mislila da sam iz svog lošeg iskustva sa horovima izvukla neko naravoučenije. Vreme pokazuje da nisam.

A kakav je Dirigent tog hora? Sadista, kreten, perverznjak, egoista, megaloman i najbolji organizator na svetu. Sve u svemu, prevejano seljače. Kako bi moj drug rekao:“Nema ništa gore nego kad seljak završi fakultet. Tada ti prodaje seljačku politiku na intelektualan način.“ Ne mislim time da vređam seljake, naprotiv, jako ih poštujem, ali ima primera koji potvrđuju ovu teoriju. Dirigenta sam se plašila. Niko mi u životu nije predstavljao veći autoritet. Disciplina na probi, nastupima, putovanjima (generalno,u Njegovom prisustvu) je bila gora nego u vojsci.Tako sam se naučila nekom redu, ali sam, kao i svi članovi (odnosno članice) tog hora, bila podvrgnuta svojevrsnom ispiranju mozga. Na probi sam govorila samo kada bi me nešto pitao, a moji odgovori na njegova pitanja su se svodili na „Da“ ili „Ne“. Imao je običaj da kaže:“Ovde postoji samo jedan pametan čovek“. Kada počne proba, Zemlja prestaje da se kreće. Svaka devojka ima svoj broj, fasciklu sa notama (iako možda ne zna note), kostime za nastup koji su poređani u ormaru po rednim brojevima. Tačno je i to da me je Dirigent naučio da pevam, niko drugi. Išla sam na solo pevanje, ali sam tamo naučila tehniku disanja, ali ne i da „pustim glas“. Tačno je i to da moju bivšu profesorku zezaju da joj deca liče na Dirigenta, iako je 30-tak godina mlađa od njega i (polu)srećno je udata. Imao je običaj da kaže da devojke koje tek stignu u hor, pa im ništa nije jasno, odu kući i kažu: “Keva, On nije normalan“. Posle nekog vremena provedenog u horu mami saopštavaju: “Keva, On ipak nešto zna, nije blesav“. Kada prestanu da pevaju u horu, ponovo izjavljuju: “Keva, On nije normalan“. Pogrešio je. Poslednja rečenica u nizu je bila: “Keva, JA nisam normalna“.

Kada sam se upisala na Akademiju, prestala sam da pevam u tom horu. Jednog jutra sam se probudila i rekla sebi: „Neću više da pevam tamo“. Bez reči sam napustila Njegov hor. Samo sam prestala da se pojavljujem na probama. Bilo je tako jednostavno preći preko tih šest godina mazohizma i osetiti se slobodnom. Mnogima nije jasno šta sam uopšte tražila tamo. Između ostalog, viši ciljevi, koje sam ostvarila bez Njegove pomoći, pa sam smela da napustim hor onog momenta kada sam to poželela, bez osećaja dužnosti, krivice, griže savesti.

Na akademski hor sam krenula sa istim entuzijazmom, iako je bio obavezan. Nije mi trebalo puno vremena da se razočaram. Samo jedna školska godina. I osmica u indeksu, umesto očekivane desetke, koju sam 100% zaslužila po svim kriterijumima. Naterala sam se da omrznem hor, što sam i uspela. Nikad nisam uspela da zabušavam i da se zezam na probi. Dresura čini čuda. Jedva sam čekala da završim sa pevanjem u horovima bilo koje vrste, iako sam kasnije dobijala desetke iz horskog pevanja. Ne vredi, kad onu osmicu ne mogu da izbrišem, niti da zaboravim.

Konačno, završila sam i sa pevanjem u akademskom horu. Izjavila sam da ću možda pevati negde pod uslovom da mi se za to plati. Pas rek’o, pas porek’o. U septembru prošle godine sam se učlanila u jedan hor, u kom sam ostala. Ipak sam nešto naučila iz ranijih iskustava. Odabrala sam hor koji često putuje u inostranstvo. Dobra stvar je u tome što u tom horu peva i Moja Ljubav, pa ne razmišljam o tome kako ću da nađem odgovarajuće društvo. Smeta mi što je dirigent mlakonja bez trunke autoriteta, koji je povodljiv za tuđim mišljenjem. Više od pola članova hora su mu kolege sa posla i/ili prijatelji, pa ne može da im bude autoritet. Još jedna njegova velika mana je neprestano muvanje slobodnih devojaka iz hora. Godine mu prolaze, a u hor stižu sve mlađe devojke, koje ne vole „starije čike“. Najodvratnije je to što „lovi u čoporu“, tj, mora da ima podršku publike, ili pomoć prijatelja. Na tim glupostima dodatno gubi autoritet. Dobra stvar je ta što je prema nama (Mojoj Ljubavi i meni) i više nego fer, pa nemam razloga da ne ostanem u tom horu. Nas dvoje mu nikad, baš nikad, ne „solimo pamet“ i uvek dajemo sve od sebe. Valjda će ostati ovako. Na kraju krajeva, uvek možemo „dići sidro“.

Ma, ja i dalje nisam normalna.