Pošto je u toku sezona matura, kupovine, zakazivanja raznih (mal)tretmana (kvarcovanje, frizura, manikir itd), počela sam da se prisećam svoje mature i euforije koja je vladala među nama, tadašnjim maturantima. 14-tog maja je bilo četiri godine od moje maturske večeri. U srednjoj muzičkoj školi jedno odeljenje čini jednu generaciju, pa je nas tridesetak je zakupilo neki fin restorančić, a kako je u odeljenju bio veliki broj "tezgaroša" koji nisu imali nameru da sviraju u toku čitave maturske večeri, pomoću njih nije bilo teško pronaći pristojne muzičare koji će svirati za neku finu cenu (u našu korist).
Bili smo jeko problematična generacija i skoro svi profesori su jedva čekali da konačno odemo iz njihove "oaze mira". U svim školama je aktuelno da se posle zadnjeg dana nastave dovode trubači. Isti slučaj je bio i sa nama. Obavestili smo razrednog i direktora o našim namerama i onda sledi šok. Ne dozvoljavaju nam da dovedemo trubadure! Prvo su nam rekli da ih ne uvodimo u školu, da bi na kraju rekli da nema šanse da to sprovedemo u delo. Don't tell me what I can't do! (John Locke, "Lost"). Svakako smo nameravali da istrajemo, ali sad iz čistog inata. Planirali smo da trubače dovedemo posle završnog večernjeg koncerta. Jedna od bivših razrednih je shvatila šta nam je namera, pa nam je rekla da su profesori organizovali žurkicu za nas posle (gore navedenog) koncerta. Većina nas je nastupala u sastavu hora (veći deo odeljenja su činili teoretičari) i trebalo je da nastupimo poslednji. Posle našeg pevanija, došle su na red govorancije i sve se odužilo za još pola sata. Vrata sale su bila otvorena i ja ugledah jednog trubača. Joj, a šta ako počnu da sviraju pre nego što se koncert završi? Nekako uspem da došapnem drugu šta sam videla, a on nekako uspe da skrene pažnju na trubača drugarici koja nije nastupala, a da to niko iz publike nije primetio. Kada su, konačno, svi ispričali sve što su imali i pustili nas na slobodu, nastupio je pravi haos! Trubači su stali ispred škole i počeli da sviraju. Nije potrebno posebno naglašavati da su svi profesori bili sa nama. Vrhunac je bio kada je profesor koji predaje trubu počeo da "kiti" muziku. Posle "Đurđevdana" i sličnog repertoara, ušli smo u klub na našu žurku. Učenici su bili u školskom klubu, a profesori napolju. Kada je postalo strašno vruće, izašli smo napolje i pridružili se profesorima. Skoro sve je bilo ok, pa se tako i završilo. To veče smo shvatili kao "zagrevanje" za matursko veče.
Kraj u sledećam broju.
