Kad sam pročitala ono što sam juče napisala, primetila sam da su mi sve rečenice bile u prvom licu množine. Mi smo ovo, nama je bilo lepo ili ružno, voleli smo ili nismo voleli, itd. Ali stvarno, kad se vratim u te dane, shvatim da smo zaista predstavljali jednu kompaktnu celinu. Međusobno smo se svi družili, bili smo maksimalno složni i jako dobro smo funkcionisali. Bar se meni tako činilo. 

  Udaljavam se od teme. E sad, kako sam ja prolazila kroz pripreme za matursko veče? Kao i svi, bila sam jako uzbuđena i nestrpljiva da to famozno veče konačno nastupi. Imala sam u glavi sliku sebe kako ću izgledati: duga marinsko - plava satenska haljina, odgovarajući nakit, home - made šminka (po principu "Goca se sama mazala"), podignuta kosa, lepe cipele. Kako smo tih godina bili u pomalo nezavidnoj finansiskoj situaciji (čitaj - u buli), rešila sam da roditelje poštedim troškova kupovine haljine, pa sam kupila saten i otišla kod šnajderke da mi sašije haljinu kakvu sam želela (i sanjala nekoliko godina). Friziranje sam zakazala kod strine, koja je moj frizer otkad znam za sebe. Sve u svemu, savršen plan. Finalni proizvod je trebalo da bude skoro savršen. Ispostavilo se da sam malo više laskala samoj sebi. Haljina je bila amaterski sašivena, pa je izgledalo kao da sam obukla tuđu, još plus, te godine sam se kvalitetno ugojila, pa su moje barokne obline zahvaljujući satenu, još više došle do izražaja. U prevodu, buckić - slaninickić. A frizura? Najblaže rečeno, ispala sam kao tetka koja je krenula na svadbu, ispraćaj u vojsku i sl. Šminka je bila ok, ali na slikama se uopšte ne primećuje da sam išta stavila na lice.Dobro, malo se nazire. U to vreme nisam razlikovala šta je dnevna šminka, a šta noćna, a pošto sam u toj veštini bila početnik; recimo da sam smatrala da je bolje staviti manje šminke, nego se zeznuti.Nakit je bio od bižuterije, pa mi je u toku večeri ostavljao tamne tragove po koži. Jedino su cipele obavile zadatak. Bile su neverovatno udobne i za divno čudo, nisam dobila ni jedan žulj. Inače, ne postoji obuća koja mi nije iskasapila noge, što mi predstavlja veliki problem kad je leto, pa zbog toga mrzim ovo godišnje doba. 

     Što se tiče samog provoda, u početku je bilo fino. Ni sami nismo znali šta nas je snašlo, po malo smo tužni što se rastajemo, posle četiri godine druženja. Muzika pristojna, pesme podnošljive. Došlo je četiri profesora, a nisu došli ni direktor, ni razredni.Da budem iskrena, nisu nikome nedostajali. Ostatak večeri je za mene bio bez veze. Kada se dobar deo društva napio, posebno devojke (što mi se gadi), počela su besmislena plakanja i patetične izjave od kojih mi se i dan - danas povraća. Dalje, došli su neki likovi, da ne kažem likuše, koje su počele da traže pesme, kao da je njihovo matursko veče, a ne naše. Šta ću, kad sam posesivni, sebični mrgud. Posebno mi je smetala devojka jednog druga, koja je ljubomorno gledala sve nas. Nisam sigurna da li je nju iko pozvao. Moj pogled se gubio u pravcu najboljeg druga u kog sam bila propisno zaljubljena. Čim kažem 'najbolji drug', onda znači da sam bila nesrećno zaljubljena/zatelebana / zaćorena, itd.Najveći deo vremena proveo je u društvu bivše razredne, očekujući ludu i nezaboravnu noć u duetu. Na njegovu žalost, do kamernog sastava nije došlo. Samim tim, počela sam sve više da se smaram, a tome su doprinele i pesme koje su tražili naši tezgaroši. Muzika koju oni slušaju u nekom muzičkom žargonu se naziva "ciganija" i predstavlja ekvivalent džezu: puna je improvizacije, tehnički zahtevna i nije za svakoga; s tim što za osnovu ima narodnu muziku sa našeg podneblja, sa romskim primesama, jer ovu vrstu muzike mahom izvode Romi. Prvenstveno, nije za mene. Nešto kasnije, počela sam da pevam pesmu "Mito, bekrijo". Sve bi bilo u redu da se nije ukazala jedna pijana (sada već bivša) drugarica (jedna iz ekipe sa kojom sam stanovala zadnje četiri godine) i počela da peva sa mnom. To je bio pravi crnjak. Meni samoj je bilo poteško da držim intonaciju, a tek sa njom pijanom na mom ramenu, koja se skoro otima za mikrofon i nenormalno falšira. Uh! Jedva sam čekala da se pesma završi.

Posle fajronta, otišli smo na obalu reke koja protče kroz moj grad (u daljem tekstu Zavičaj), ali tek tada su nastupili problemi. Policajci su zaustavili daruga koji je vozio baš mene i još troje ljudi, oduzeli mu vozačku dozvolu, pa smo morali da se snalazimo za prevoz. Pole sat vremena provedenog na obali, smorila sam se i otišla kući. Tad sam se iznenadila, jer sam očekivala tatu kako me čeka budan i pita:"Koliko je sati?" Nije me sačekao, svi su spavali dubokim snom pravednika. Kada smo kasnije uporedili beleške, skoro svima je bilo lepše  na žurci u školi. Valjda će sledeće godine, kad bude petogodišnjica mature, biti bolje. Naravno, ako se organizujemo...  

 

  Pošto je u toku sezona matura, kupovine, zakazivanja raznih (mal)tretmana (kvarcovanje, frizura, manikir itd), počela sam da se prisećam svoje mature i euforije koja je vladala među nama, tadašnjim maturantima. 14-tog maja je bilo četiri godine od moje maturske večeri. U srednjoj muzičkoj školi jedno odeljenje čini jednu generaciju, pa je nas tridesetak je zakupilo neki fin restorančić, a kako je u odeljenju bio veliki broj "tezgaroša" koji nisu imali nameru da sviraju u toku čitave maturske večeri, pomoću njih nije bilo teško pronaći pristojne muzičare koji će svirati za neku finu cenu (u našu korist).

  Bili smo jeko problematična generacija i skoro svi profesori su jedva čekali da konačno odemo iz njihove "oaze mira". U svim školama je aktuelno da se posle zadnjeg dana nastave dovode trubači. Isti slučaj je bio i sa nama. Obavestili smo razrednog i direktora o našim namerama i onda sledi šok. Ne dozvoljavaju nam da dovedemo trubadure! Prvo su nam rekli da ih ne uvodimo u školu, da bi na kraju rekli da nema šanse da to sprovedemo u delo. Don't tell me what I can't do! (John Locke, "Lost"). Svakako smo nameravali da istrajemo, ali sad iz čistog inata. Planirali smo da trubače dovedemo posle završnog večernjeg koncerta. Jedna od bivših razrednih je shvatila šta nam je namera, pa nam je rekla da su profesori organizovali žurkicu za nas posle (gore navedenog) koncerta. Većina nas je nastupala u sastavu hora (veći deo odeljenja su činili teoretičari) i trebalo je da nastupimo poslednji. Posle našeg pevanija, došle su na red govorancije i sve se odužilo za još pola sata. Vrata sale su bila otvorena i ja ugledah jednog trubača. Joj, a šta ako počnu da sviraju pre nego što se koncert završi? Nekako uspem da došapnem drugu šta sam videla, a on nekako uspe da skrene pažnju na trubača drugarici koja nije nastupala, a da to niko iz publike nije primetio. Kada su, konačno, svi ispričali sve što su imali i pustili nas na slobodu, nastupio je pravi haos! Trubači su stali ispred škole i počeli da sviraju. Nije potrebno posebno naglašavati da su svi profesori bili sa nama. Vrhunac je bio kada je profesor koji predaje trubu počeo da "kiti" muziku. Posle "Đurđevdana" i sličnog repertoara, ušli smo u klub na našu žurku. Učenici su bili u školskom klubu, a profesori napolju. Kada je postalo strašno vruće, izašli smo napolje i pridružili se profesorima. Skoro sve je bilo ok, pa se tako i završilo. To veče smo shvatili kao "zagrevanje" za matursko veče.

Kraj u sledećam broju.       

 

- Nastavnice, N.  ne peva!

- N, pevaj!

- Nastavnice, N-u  smeta što ne taktiram!

- N, moraš taktirati, svi taktiraju.

Pevamo ponovo, N. ovog puta taktira.

- Nastavnice, N. trese glavom!

Sad već šizim:

-J, zašto ti smeta to što N. trese glavom?

 J. nema odgovor.

- Nastavnice. N.  sad pogrešno taktira!

Počinju da reaguju ostali učenici:

- Ama šta ti je, smiri se već jednom!

Stišavam graju koja je nastala i ponovo pitam J-a (sad već  nestrpljivo):

- Dobro, J, zašto ti sad pogrešno taktiranje smeta?

- Dekoncentriše me.

Ovo već ima smisla, pa sad pokazujem N-u kako treba da taktira, kao da on to ne zna.

-Nastavnice, N. ne peva stalno, nego se povremeno uključi!

Sad nastaje opšti haos. Pričam, ali me niko ne čuje, pa počinjem da se derem  i uspevam nekako da smirim ostale.

 - J, nemoj se stalno žaliti, šta ti je, bre?

Što sam više opominjala  J-a, on se više žalio i izazivao sve veću nervozu i negodovanje ostalih učenika i sve veću nervozu i glavobolju kod mene. N. se zlobno smeška, pa sam se ustremila na njega:

- N, hajde sad da pevaš sam.

N. otpeva dva takta i kaže:

- Ne valja, mogu li iz početka?

- Ne može, nastavi tamo gde si stao! predajem ti dve godine i nikad  nisam čula da si nešto odradio u kontinuitetu od početka do kraja. Sad te ne puštam dok ne otpevaš celu vežbu.

N. jedva nekako uspeva da završi vežbu, a na licu mu se vidi olakšanje, ali nastavljam agoniju:

- Hajde, još jednom.

Posle toga je bilo još jednom, pa još jednom, pa još jednom. Završavam čas, učenici odlaze sa osmehom, a ja sa glavoboljom.

Objašnjenje: J. i N. su braća. Jako su muzikalni i pametni, ali su ponekad (uglavnom) nemogući. Mnogo su mi dragi, ali ako sede zajedno, nastaje lom. Istog momenta počinju da se svađaju, raspravljaju, tuku, a tada je nemoguće održati čas.Danas sam pričala sa njihovom mamom i rekla mi je da je  otkrila glavni razlog J-ovog neprekidnog tužakanja:

- Pa i N. mene stalno tužaka tebi čim dođe kući...

Ne može da škodi: najbliži srodnici ne treba da idu u isto odeljenje, a toga se treba strogo držati ako idu u muzičku školu.  

 

Žao mi je što nisam stigla da gledam "Crnog Gruju i kamen mudrosti". Morala sam da vežbam klavir da bih očistila treću godinu (vedžbaj, Bole, vedžbaj). Mrzim da sviram, posebno ako me neko sluša. Nikad nisam uspela da se oslobodim i opustim dok mučim jadni klavir. Ne počinje se svirati sa 15 godina. ali dobro. Nije ni to tako loše. sad sam pročitala ovo što sam napisala i samoj sebi zvučim kao žešći mrgud. A nisam. Gde sam, ono stala? Da, "kamen mudrosti". Klinci kojima predajem su mi na brzinu ispričali o čemu se, ukratko, radi. Navodno, pao je na zemlju meteor koji ima čudna svojstva: ko udari u njega glavom, postaje pametan. Jedva čekam da mi se pruži prilika da pogledam šta se dešava kad na jednom mestu ima puno pametnih ljudi, a među njima možda i sam Crni Gruja, sa Boletom i Čedom Veljom... Pratila sam seriju "Crni Gruja" i jako mi se dopao način na koji je prikazan život pod turskom vlašću, tadašnji "način poslovanja", da ne kažem šverc.

E sad, nešto lepo: pre dva dana, Moja Ljubav i ja smo proslavili dve godine kako smo zajedno. Sa njim mi je stvarno super. Tog dana kada smo se smuvali, pao je sneg. Pazi, sneg u maju! Sad mi je rekao da spomenem da je gledao, odnosno, da smo gledali seriju "Lost"(s3e20) i da je ostao bez teksta... I tako...

Ne može da škodi: ne treba ništa pisati, ako nema inspiracije. Tekst u tom slučaju može da ispadne fragmentarne strukture. 

 

Danas sam nekoliko ljudi definitivno izbacila iz svog života. Sahranila sam ih. Sad još preostaje da odem u crkvu i zapalim četiri sveće za večni mir njihovim dušama. Umrli su- za mene. Trebalo je još ranije to da uradim, ali sam čekala da se pojavi jedan čovek i donese otkrovenje, a možda i oni sa njim. Nisu došli. Nisu smeli. To je sad završeno.

Zanimljivo je to što su uvek sve radili za moje dobro. Solili mi pamet za moje dobro, ogovarali me za moje dobro, poturali mi nogu za moje dobro, zamrzeli me za moje dobro. Sve u svemu, dobročinitelji. A ja sam polagala ispite za njih, pomagala kad nekome od njih negde   zapne, radila na svoju štetu a na njihovu korist i mrzela one koji mrze njih.

A oni? Oni su rekli da sam „uskurčena“, prepotentna, zla, tj da „zlo pričam“, naravno o ljudima koje su oni mrzeli, pa naprasno postali jako bliski sa istim. Zasmetao im je moj brat, moj odnos sa njim, Moja Ljubav, moj posao, moja mama (kad je došla kod nas na jedan dan), moja prva  plaćena „tezga“ i sve što je vezano za mene. Kad sam dala uslov za četvrtu godinu, „digla sam nos“. Tako su protumačili moju sreću. A ja, kreten, dozvolila sam da me to pogodi, pa sam morala da otplačem jednu turu, što me, inače nervira i što ne praktikujem.

Najsmešnije od svega jeste to što mi niko ništa nije rekao u lice. Sve sam čula od nekog drugog za koga sumnjam da mi je to rekao zato što sam mu draga. Ispričao mi je to da se osveti, jer su i njega „iskrkali“. Pokojnici su znali da se ne bojim sukoba sa brojnijom neprijateljskom stranom, da ne kažem većinom, da sam prgava. To  što nisu smeli da mi se obrate samo povećava moje samopouzdanje. Većina - to je njihov omiljeni izraz. Smatraju da je većina uvek u pravu. Nisu shvatili da misle samo jednom glavom, a to je glava njihovog idejnog vođe.

Drugi razlog  koji ih je sprečio da se otvoreno sukobe sa mnom su aranžiranje, dirigovanje ili neki drugi ispit za koji ih treba spremati, ili polagati umesto njih. Prodane duše, novopečeni intelektualci.

Ne može da škodi: sa prijateljima ne treba živeti.

Ne može da škodi ni ovo: ko je prestao da ti bude prijatelj, nikada ti to nije ni bio. (Ne znam ko je ovo rekao).

 

 Lažov predstavlja osobu koja svesno ne govori istinu, tj laže. Mnogo ljudi, uključujući i moju mamu, ne vole lažove, posmatraju ih kao osobe bez karaktera, po principu: „Ko laže, taj i krade, a ko krade ide u zatvor, a takvih ljudi se treba kloniti“. Svi znamo da postoje  bolesnici lažovi i oni koji lažu samo da bi „začinili“ priču koju pripovedaju, potpuno zdravi i pri čistoj svesti. Ako laganje uzme maha, ovi drugi dobijaju titulu deklarisanog lažova. U principu, niko ih ne voli. Osim mene.

     Do sada se ispostavilo da se veoma dobro slažem sa lažovima. Zašto? Zato što svaki put kad mi nešto pričaju, pravim se da verujem u apsolutno sve što mi „serviraju“, a u stvari ne verujem im ni jednu jedinu reč. Naravno, samim tim i ja sam promovisana u lažova, ali „s kim si, takav si“. Ako se kasnije ispostavi da nešto nisu slagali, još bolje. Tada pomislim da me možda izdvajaju od drugih ljudi time što su mi rekli istinu. Onda se osećam jako dobro, a i ego mi je nahranjen. Poznajem nekoliko „zdravih“ lažova i sa svakim od njih sam u jako dobrim odnosima. U početku, kada bih tek shvatila s kim se družim, bila bih razočarana, njihovo laganje bih doživljavala kao ličnu uvredu, mislila bih da ti ljudi imaju nešto protiv mene, sve dok ne uporedim beleške sa drugim osobama koje se druže sa „mojim“ lažovima. Najčešće bih čula rečenicu: „Ma taj laže koliko je težak“, ili: „On bi mogao napisati roman od svojih laži“. Ne bi me utešile takve izjave. Tada bih krivila samu sebe što sam glupa, naivna, ne umem da procenim ljude, svakome verujem, itd. Prestala sam da se nerviram zbog laganja, tako što sam sve što bi mi neko rekao primala sa rezervom. Onda je došlo do neočekivanog rezultata: daklarisani lažovi lažu i tu nema šta da se priča, ali koliko lažu ostali?! Ostala sam bez teksta...

     Sad sam se našla u procepu između pravih lažova i onih koji glume da su iskreni. Baš umem da izaberem s kim ću da se družim. Odlučila sam da odaberem lažove; oni bar „iskreno“ lažu. Lažu, brate, i od njih ne očekuješ ništa drugo. Kad malo promaše, pa kažu istinu, onda još bolje!

     A kakva je situacija sa onim drugim, iskrenim ljudima? Sve što mi saopšte, primala sam kao apsolutnu istinu (osim u slučaju kad bih znala da je drugačije), pa kad bih saznala da su me slagali, nisam mogla reći da sam se usrećila, odnosno, da su me usrećili. U stvari, istina je sledeća: lažemo svi, bez izuzetka, slučajno ili namerno. Ne postoji osoba koja nije nekoga nešto slagala, pa se tako i ja ubrajam u ovu drugu grupu: naizgled iskrena, a „lažem kao Staljin“.

     Ne može da škodi: kada lažov nešto priča, pola od toga treba „baciti u vodu“. Ona druga polovina malčice liči na istinu. Ista stvar je i sa ovim tekstom.