Ne znam kako da počnem. Ne bih želela da zvučim patetično.

Bila sam na koncertu Bilje Krstić (koji je bio odličan, iako nisam baš obožavalac eksploatisanja etno - muzike) i čula sam poznat stih:

"Gde ima voda studena, Radule?

Da idem da se udavim".

Sledila sam se. Prethodnog dana je sahranjen moj drug iz srednje škole. Čula sam da se udavio i da je nađen u drugom gradu, severno od Zavičaja. Do kraja pesme sam nekako da se saberem, da se ne primeti na licu šta mi se dešava u glavi. Nisam očekivala da ću ovako odreagovati i da će mi baš tad, na tom koncertu, konačno dopreti do mozga informacija da Đoleta više nema. Odvratan osećaj. Lakše sam se pomirila sa dedinom smrću pre dve godine.

Moji prvi utisci vezani za Đoleta nisu bili sjajni. Počeo je da me nervira od prvog dana. Kasnije sam skontala da sam možda pogrešila. Bili smo u klasi kod iste profesorke (klavira), pa je i on uvideo da nisam štreberka i nimfomanka. Svi smo ga zavoleli i uvek ga pitali za mišljenje o bilo čemu: od sportske prognoze, pa do komplikovanijih problema i zadataka iz harmonije. Sve je bilo u superlativu, do treće godine srednje škole. Tad je počeo čudno da se ponaša, a meni nije bilo jasno zašto. Neke stvari mi očigledno treba nacrtati. U većini slučajeva se počinje od trave, pa sledi putešestvije do igle, ili u njegovom slučaju, do mosta na reci. Govorili smo mu da to ne radi, a on je odgovarao da "može da prestane kad god hoće", ili da "hoće sve da proba" ili na kraju krajeva, da je njegov život - njegov problem. Nisam mu ništa govorila - samo sam ga pitala šta oseća. Odgovora se i ne sećam, nije ni bitan. Možda je trebalo i ja da mu "drvim", mada ne verujem da bih postigla ikakav pozitivan efekat. Na pojedince se naljutio. Sećam se da je nekome rekao, prilikom jedne svađe:"Ti plovi u svom brodu, a ja ću u svom." Usledio je odgovor:"Tvoj brod uveliko tone." Taj brod je potonuo posle četiri godine. U vreme te rasprave spremali smo se za polaganje ispita na Akademiji. Svi smo položili prijemni: nas sedmoro na jednom odseku, a on na drugom. Kada smo svi počeli da stanujemo u tom mestu, počeo je da upada u dugove.Kako su rasli njegovi dugovi, tako je rastao i broj ljudi koji su počeli da ga izbegavaju. Nije stvar samo u dugovanju; promenio se. Njegove najgore osobine su došle do izražaja. Jednom me je zvao da prošetamo. Ispostavilo se da je išao po "robu", ili kako se već naziva u žargonu. Posle toga sam i sama počela da ga izbegavam. Do njega je stigla informacija da neću da se družim sa njim zato što "puši travu", pa me je pitao da li je to tačno. Rekla sam da jeste. Nikad nisam pazila šta i pred kim pričam. Tražio je pare i od mene, ali mu ih nisam pozajmljivala,prosto zato što ih nisam imala ni za sebe (mama prosvetni radnik, tata na birou).Đole je, bez obzira na svoje sklonosti dao tri godine u roku. Na Akademiju je dolazio isprebijan. Svi smo znali da neće dugo izdržati. Ipak sam se iznenadila kad mi je javljeno da je mrtav.

Poslednji put sam ga videla pre godinu dana. Izašla sam sa jednim drugom, isto iz srednje škole, pa nam se pridružio i Đole. Čitavo veče je on pričao, gubio nit, nalazio je. Jedva sam čekala da ga se otarasim. Sad se kajem, ali gotovo. Sledeći dan je došao kod mene. Rekla sam mu da idem na selo i da ću tamo ostati desetak dana. Opet laž. Od tada ga više nisam videla.

Sad osećam kajanje, pa se pravdam samoj sebi i tako u krug. Mislim da svi osećamo mešavinu krivice i činjenice da mu nismo mogli pomoći. Iznad svega, osećam tugu. Možda sam zbog ovoga licemer, ne znam.

Kako da završim? Nadam se da mu je sad dobro i da "onaj svet" zaista postoji. Ne bi bilo fer prema Đoletu da je drugačije.