Malo sam čituckala tuđe blogove, komentare i shvatila sam da je došlo vreme da se pozabavim jednom temom o kojoj sam dugo razmišljala, ali me je mrzelo da pišem o istoj. Naime, radi se o novom trendu (dobro, ne baš tako novom) koji se primenjuje u  pisanju, konkretno kucanju. Sve više se susrećem sa smajlijima iliti smešcima. Kod pojedinaca se pojavljuju u proseku na kraju svake rečenice. Ima ih više vrsta: od onih najprimitivnijih (dvotačka i zagrada, otvorena ili zatvorena), pa do onih mutiranih koji skakuću po desktopu. Stičem utisak da procenat upotrebe smajlija raste srazmerno sa vremenom koje se provede ispred računara. Počinjem da strahujem da će smajli dobiti ulogu novih interpunkcijskih znakova.

 Koja je uloga smajlija? Valjda treba da oslika(?) raspoloženje onoga koji ga koristi. Na primer: ako sam upotrebila ovaj znak :), onda znači da sam srećna. Ali tužna sam ako stavim :( i tako dalje. Po mom mišljenju, smajli je apsolutno suvišan. Ako iz konteksta ne možeš da shvatiš da li je neko srećan ili tužan ili se šali, onda treba da proveriš svoj IQ. Ili, posmatrano iz drugog ugla, ako ti treba smajli da bi drugi skontali u kakvom si raspoloženju, onda treba da se zapitaš koliko su ti razumljive rečenice bez dodatih kezova. Ne želim nikoga da uvredim, samo mislim da bi bilo dobro smanjiti upotrebu smajlija, ako već ne može bez njih. Probajte!